Задужбина деспота Стефана Лазаревића, манастир Манасија, подигнута је 1407 – 1418.године. Као јак уметнички центар Манасија је током прве половине XV века била књижевно средиште у коме је низ година радила позната ресавска школа чији су се утицаји осећали далеко изван граница Србије.

Манастирски комплекс састоји се од цркве, остатака старе библиотеке, конака и јаког утврђења са 11 кула и донжона, међу којима се истиче својом висином и изгледом Деспотова кула. Црква посвећена св.Тројици има план развијеног уписаног крста комбинованог са триконхосом. Она припада црквама Моравске архитектонске школе, али од већине се разликује тиме што је изграђена од правилних тесаника камена, без икакве керамопластичне полихромије фасада.
У припрати се очувао јединствени мозаични под од разнобојних камених плочица од којих је састављен крст са декоративном розетом.

Најлепши украс Манасије су њене фреске.
И поред тешких оштећења, овај живопис спада у ред  најзначајнијих остварења српског середњевековног сликарства.

У кубету су осликани ликови великих пророка, у малим куполама су анђели, а у пандантифима јеванђелисти. У апсиди Причешће апостола и Поклоњење Агнецу, у олтару неолико старозаветних сцена и појединачних светитеља, у певницама свети ратници и композиције Христових парабола, на ступцима Визија Петра Александријског, појединачни светитељи и арханђели, на западном зиду Успење Богородице и портрет деспота Стефана са моделом цркве у руци. На осталим зидовима цркве су остаци медаљона са попрсјима светих личности, појединачне фигуре и фрагменти сцена из циклуса Великих празника, Чуда, и Земаљског живота Христовог.

Фигуре су лепо пропорционисане и елегантне. Цртеж је веома сигуран, а моделовање изванредно. Међу анонимним мајсторима који су фрескописали цркву манастира Манасије, свакако је било неколико изванредних зографа који се по својој уметничкој вредности могу упоређиват са највећим сликарима XV века.

Својим моћним зидинама, кулама, архитектуром цркве, ванредним живописом и старим конацима Манасија спада међу најкомплетније очуване средњевековне манастирске целине.

Утврђена је за непокретно културно добро - споменик културе одлуком Завода за научно проучавање споменика културе Београд Р. бр. 301/48 од 05.03.1948. године, а за културно добро од изузетног значаја одлуком Скупштине СРС ( "Сл.гл." СРС бр. 14/79 од 07.04.1979. године).