Остаци средњовековног града Борча налазе се 7,5км северно од Кнића, на врху Борачког крша. Прва помињања овог града потичу из XIV века, али се на основу контекста у којем се тада помиње и других назнака на локалитету претпоставља да је град постојао и много раније.

Најранији нама познати подаци у којима се помиње град Борач односе се на Угарски упад у Србију 1389. године када је Жигмунд Луксембуршки заузео градове Борач и Честин. Следећи податак о граду потиче из 1405. године када је деспот Стефан у њему издао повељу којом је Дубровчанима потврдио њихове раније повластице. Од тада се град на кршу у изворима помиње као „славни град Борач“.

Доласком на власт Ђурђа Бранковића, поред изградње Смедеревског града започели су радови на утврђивању осталих српских градова међу којима је и град Борач. Камен коришћен приликом изградње града је доношен из оближњег каменолома. По В. Петковићу, током владавине деспота Стефана и Ђурђа у граду Борчу је живео један од највећих достојанственика тог времена Радич Поступовић. Град је у то време задржао свој регионални и привредни значај, био је седиште „власти“.

О значају који је град имао током средњег века говори и податак да га је у карту света унео чувени млетачки картограф Fra Mauro.

Турци су га први пут заузели 1438. године након чега је убрзо враћен деспоту Ђурђу, а коначно га је освојио Мехмед II Освајач 1459.године. Обзиром да из времена турске владавине нема познатих података о граду Борчу претпоставља се да је већ у то време изгубио свој стратешки значај и запустео.

Град је саграђен на врху литице која представља природни геолошки феномен. На 507м надморске висине потпуно је доминирао читавом околином. Стрме литице изнад којих се уздизао град, обезбеђивале су контролисање прилаза, али су истовремено условиле неправилну основу града који је својом основом у потпуности прилагођен конфигурацији терена због чега има неправилну издужену основу. У правцу североисток-југозапад достиже дужину од око 150м док му је ширина око 70м. Од јужног бедема утврђења су очувани само незнатни остаци, наспрам њега, на североисточној страни, делови зидова, кула и стамбених грађевина очувани су у знатно већем обиму.

Сви зидови су изграђени од ломљеног камена у кречном малтеру. У оквиру утврђења константоване су две целине међусобно одвојене преградним зидовима и различитим нивоима, представљајући горњи и доњи град. Од појединачних грађевина јасно се уочавају остаци куле кружне основе и мање правоугаоне грађевине за коју се претпоставља да је црква на горњем граду. Претпоставља се да је у горњем граду била смештена војна посада и управа а у доњем складишта, станови и други објекти. Служио је и да се у њему склони околно становништво приликом непријатељских напада јер је захваљујући свом положају дуго могао да одолева непријатељским нападима.

Црква Св. Арханђела

Црква Св. Арханђела налази се у подножју стене на којој је подигнут средњовековни град. Основни податак којим се врши датовање овог објекта представља натпис у фреско – техници на надвратнику портала источног зида припрате. Његов садржај указује на време осликавања цркве – 20. јули 1553. године, али не и на годину градње, која је могла бити доста ранија.

Скромна борачка црква је једнобродна грађевина сажетог уписаног крста. Зидана је од камених притесаних квадера, различитих димензија, али складно укомпонованих у целину. Алтернацијом комада карактеристичних боја и прелива, постигнут је јединствен ефекат. Апсида на источној страни је споља петострана а изнутра полукружна, са ђакониконом и проскомидијом који су, тек наглашени, полукружним нишама, не много већим од истоветних на северном и јужном зиду олтарског простора. Наос са карактеристичним правцем пружања од истока ка западу, засведен је полуобличастим сводом, који заједно са луцима ослоњеним на степенасто профилисане конзоле носи ниску, у темену издубљену, слепу централну куполу. У другој половини XVI века изграђена је припрата засведена полуобличастим сводом, на истоветан начин и од истог материјала као наос. Комуникација припрате са спољашњошћу остварена је са два портала, главним улазним на западном, и бочним (данас претежно у употреби) на јужном зиду. На оба портала се налазе дрвена декорисана врата, настала у различитим временима, са различитим вегетабилним, дрвеним и металним апликацијама. Својом лепотом и квалитетом израде посебно се издвајају јужна улазна врата, настала највероватније у другој половини XVIII века.

У другој половини XIX века изведени су први радови на пословима обнове храма, односно поправкама, које нису нарушиле аутентичност израза. Том приликом дограђена је и спољна припрата, која у потпуности прати архитектонски израз и форму старе цркве. Усклађеност са старијим партијама храма испоштована је чак и у употреби материјала, камених блокова притесаног камена. Ексонартекс је изграђен у форми трема, полуобличастог свода ослоњеног на четири масивна стуба, зиданих од камених тесаника, на којима почивају полукружни лукови који их истовремено и повезују. Архитектонска пластика борачке цркве, сведеног је израза и скромне материјализације, а монотона камена фасадна платна оживљена су фризовима слепих аркада на северној и јужној страни. Узане, профилисане монофоре, распоређене су, по једна, на северном и јужном зиду припрате и наоса, и једна на олтарској апсиди. Улазни портали, иако степенасто компоновани, лишени су било какве стилизованости. Посебна препознатљивост цркве Св. Арханђела Михајла, донекле долази и од степенасто компонованих кровних равни, данас покривених ћерамидом, која је заменила некадашњу покривку од олова или камених тесаника.

Живопис у цркви се сачувао у најнижој зони олтара, наоса и источног зида припрате, као и делимично у другој зони јужног и западног зида главног дела храма.

Целина од двадесетак целивајућих икона олтарске преграде настала је око 1870. год. и својим стилским особеностима упућује на рад Димитрија Посниковића. Иконостас у храму архистратига Михаила ни у ком погледу не одсутпа од Посниковићевих скромних сликарских способности, слабијег цртежа и перспективе али далеко сигурнијег колорита, и са распоредом икона ближем традиционалним решењима:

Старо гробље у Борчу

Старо гробље у Борчу налази се на обронцима Борачког крша, а смештено је готово између сеоских кућа и порте Борачке цркве. То је логичан наставак средњевековног гробља на чије се остатке наилази на падини јужно од цркве. Захвата простор од око пола хектара на коме се уздиже више стотина надгробних споменика, различитог облика и величине. Иако су на први поглед различити, сви носе у себи заједничку карактеристику која се огледа у орнаментици и облику споменика, као и материјалу од кога су грађени. Камен за њихову израду набављан је из мајдана са оближњег Борачког крша, а дело су вештих мајстора каменорезаца из Борча и околних села. Иако имају неке своје специфичности које се огледају у начину обраде и изгледу, надгробни споменици у борачком гробљу су по типу слични споменицима који се подижу широм Груже током XIX века. Квадратне основе, узани и издужени, углавном са капом која наткрива споменик. Богато су орнаментисани иако је материјал од кога су грађени тврд. Посебна карактеристика овог гробља је и то што у овом старом амбијенту имамо сачуван пресек изванредних примерака од прве половине XIX века па до тридесетих година XX века који није нарушен новим мермерним споменицима.